Скоро четрдесет чланова друштва “Вучји зуб“ и пријатеља из Подгорице и Вишеграда уз Божију помоћ, искрену жељу и одобрење светогорске надлежне самоуправне власти, посјетило је Свету Гору од 30. маја до 1. јуна 2024. године. Примљени смо и коначили прву ноћ у руском манастиру Свети Пантелејмон. Духовно православно надахнуће у овом манастиру је такво да се чини да смо у срцу руске православне душе. Византија овдје још траје, а чија је духовна насљедница Русија, а уз њу и остали православни народи.

Други дан смо рано бродом допутовали до Скита Свете Ане. Из овог скита започели смо пењање на највиши врх овог полуострва Атос (2033 м). Подарени врло угодним временом попели смо се до висине од 1500 метара на којој се налаз Панагија (значи најсветија, а овим грчким називом често се означава Богородица), мала црквица са додатном просторијом.  Овдје смо коначили, по нашу срећу, под ведрим небом, пуним звијезда, што је био наговјештај дивна времена и следећи дан.

Ујутру, знатно прије зоре, кренули смо на врх Атос и изашли кад је тек зора зарудјела. Сачекали смо излазак сунца. То је неописива слика. Сунце као да израња из Егејског мора. Чинило нам се као да смо на највисочијем вру на Земљи.

Ово је само најкраће  казани опис пута. Но, желимо рећи да оно што смо доживјели у нашем духовном надахнућу превазилази било какву душевну и тјелесну корист коју човјек доживи пењући се на планинске врхове.

Сви смо ми као људи склони да се мало похвалимо, уздигнемо што смо изашли на врх неке височије или посебно високе планине. Али на Светој Гори, у сваком њеном манастиру, свакој стопи њеног тла на које човјек крочи, а посебно на самом врху, осјети велики духовни преображај. Онај ко крочи на тло Свете Горе, посјети било који њен манастир, па и ако се не попење се на врх Атос, осјетиће се потпуно ослобођен сујете. Схватиће да је нико и ништа. Увјериће се да новац, успјех, слава, уживање у великим вриједностима техничких остварења, не вриједи ништа. У силној људској жељи да што више стекне, прибави и оно што му није нужно и оно што му никад неће затребати, сагоријева, губи душу и тада остаје без ишта. У великој журби да стекну што више у чему ће уживати и други видјети њихову моћ, често стекну болести од којих премину. Тако у највећој “моћи“  и “слави“ нестану са земље а њихову стечену моћ и славу забораве сви за кратко вријеме, па и они који су им се дивили.  

Овим маленим записом не желимо да се похвалимо освајањем једног врха планинског него само да укажемо на духовну снагу коју улива овај огромни центар читавог православног свијета. Ми то не можемо описати, то није описиво. И ово смо казали са страхом Божијим.

Милосав Пикула

Видео монтажа: Данко Карић

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.