Тамо гдје ваздух постаје риједак, а сваки удах подсјећа човјека на његову крхкост, почиње прави, сурови свијет Хималаја. За вријеме овогодишњег Васкрса нашао сам се у Кхумбу регији, на стазама којима већ деценијама пролазе шерпе, алпинисти и они ријетки путници које планине неодољиво привлаче својом суровом љепотом. Циљ је био трек „Три превоја“ — дуги круг кроз ледничке долине и високе превоје у сјени Евереста.
Током осамнаест дана хода прешли смо око сто седамдесет километара. Био је то непрекидан низ успона и силазака, више од дванаест хиљада метара укупног успона, кроз предјеле у којима човјек постепено престаје да припада свијету долина и шума и улази у царство камена, леда и вјетра.
Три превоја по којима је трек добио име стоје као капије између различитих долина Кхумбуа. Конгма Ла, највиши од њих, дјелује готово непријатељски. На његовим стрмим падинама сваки корак постаје спор и тежак. Као да сама планина испитује снагу и вољу онога ко покушава да је пређе.
Чо Ла има сасвим друкчији карактер. Ту се путник креће преко глечера и тврдог снијега, између пукотина и ледених блокова који подсјећају на замрзнуто море. А онда долази Ренџо Ла, можда најљепши од свих. Поглед се отвара изненада и величанствено: Еверест, Лоце и читав низ хималајских дивова стоје у хладној јутарњој свјетлости као нешто што припада другом свијету.
Долазак у базни камп Евереста има необичну снагу. Сам врх одавде није видљив, али то није ни важно. Човјек стоји на мјесту које је постало симбол великих хималајских снова и трагедија. Између жутих и наранџастих шатора експедиција чује се пуцање и помјерање леда дубоко у Кхумбу глечеру. Хладан вјетар спушта се низ ледопад и пролази кроз камп. Осјећа се присуство свих оних који су одавде кренули према највишој тачки Земље.
Једнако снажан утисак оставља и долина Гокјо. Високо изнад четири и по хиљаде метара леже језера нестварне тиркизне боје, тиха и мирна под зидовима снијежних планина. Са врха Гокјо Ри поглед обухвата четири врха изнад 8000 метара — Еверест, Лоце, Макалу и Чо Оју. У тим тренуцима човјек не осјећа само љепоту пејзажа, већ и колико је сићушан пред величином планина.
Али Хималаји никада не дозвољавају да се заборави цијена таквог искуства. На висинама изнад пет хиљада метара ваздух постаје танак и сваки покрет захтијева напор. Обичне радње — закопчавање јакне, паковање руксака, неколико корака узбрдо — постају споре и заморне. Срце куца снажније. Дисање постаје дубоко и убрзано. Организам се бори са недостатком кисеоника.
Аклиматизација је само дјелимична побједа над висином. Тијело се прилагођава, али никада потпуно. Ноћи су испуњене плитким сном и чудним сновима, а умор се гомила тихо и непримјетно. На тим висинама човјек врло брзо учи да не смије расипати снагу. Ритам постаје једноставан: корак, удах, корак, удах. Понекад је управо то највећа побједа — наставити даље мирно и упорно.
Живот на треку има своју сурову једноставност. Дани почињу у хладноћи прије свитања. Ноћу температура пада дубоко испод нуле, а јутра доносе оштар, сув ваздух и звук вјетра који пролази кроз камене долине.
У селима као што су Намче Базар и Дингбоче путник сусреће шерпе, људе чија је мирноћа и издржљивост неодвојива од ових планина. Њихова села, молитвени зидови и манастири стоје као доказ да се и у тако суровом свијету може живјети са достојанством и спокојем.
Када се послије двадесетак дана пут заврши, остаје осјећај да Хималаји не напуштају човјека тако лако. Фотографије могу сачувати облике планина и боју неба, али не и тишину високих превоја, звук корака по леду или онај чудни осјећај усамљености који постоји само у великим планинама. Тамо, гдје ваздух постаје риједак, човјек на тренутак постаје свјестан колико је мали — и колико је ломан.
Синиша Остојић
0 коментара