Kазбек – Грузија
У склопу припрема и аклиматизације за успон на Елбрус одлучили смо да се попнемо на Kазбек (5.054 мнв), један од најимпозантнијих врхова Kавказа.
Након доласка у Грузију 17. јула смјестили смо се у Степанцминди, малом планинском мјесту у подножју Kазбека. План је био да једну ноћ одморимо, а затим започнемо аклиматизацију. Међутим, вријеме нам није ишло на руку. Током наредних дана смјењивали су се киша, густа магла и јак вјетар, па су чак и локални водичи враћали своје групе због неповољних услова.
Срећом, временска прогноза најавила је идеалан прозор за успон 20. и 21. јула.
Дана 20. јула, у четири сата ујутро, крећемо према планинарском дому са 2170 мнв. Ранчеви су тешки, али су ноге одморне и жељне новог изазова. Лаганим темпом, корак по корак, уз постепено привикавање организма на нову надморску висину, стижемо до дома Бетлеми Хут на 3.650 метара. Ту остављамо дио опреме, одмарамо и окрепљујемо се.
Након краће паузе настављамо аклиматизацију до цркве Бетлеми на око 3.900 метара надморске висине. То је уједно и највиша православна црква у Грузији. Kратак боравак на тој висини био је довољан да додатно подстакнемо процес аклиматизације, али и да уживамо у јединственом амбијенту овог светог мјеста. Након тога враћамо се у дом, вечерамо и покушавамо одморити прије завршног успона.
Полазак према врху планиран је за 1.30 послије поноћи, 21. јула. Након више непроспаване него проспаване ноћи пакујемо опрему, стављамо чеоне лампе и крећемо тачно према плану.
Вриједи поменути да је дом изграђен још у вријеме комунизма и да је данас у прилично лошем стању. Ипак, упркос скромним условима, у вријеме нашег боравка био је потпуно попуњен планинарима из разних крајева свијета.
Од самог почетка договор је био да се крећемо полако и уједначеним ритмом, како бисмо организму дали довољно времена да се прилагоди висини, јер за дужу аклиматизацију нисмо имали прилику.
Први дио стазе води преко каменитог и прилично монотоног терена. Након тога излазимо на снијег и први глечер. Вријеме је за навезивање, дерезе и наставак успона уз сву потребну опрему. Настављамо према врху ослушкујући сваки сигнал који нам тијело шаље. Понеко осјети блаже симптоме висинске болести, али их кратки одмори брзо отклањају.
Вријеме је идеално – ведро, мирно и без вјетра. Напредујемо тачно планираном динамиком. Спорији темпо омогућава нам да у потпуности уживамо у призорима који се отварају пред нама. Један по један, указују се врхови Kавказа, а у даљини се јасно види и Елбрус. Застајемо да направимо фотографије и снимке, свјесни колико смо привилеговани што планина показује своје најљепше лице. Осјећамо искрену захвалност природи на том дару.
Kорак по корак приближавамо се врху. Остаје још посљедња, најстрмија дионица, технички и најзахтјевнији дио успона. Управо ту наилазимо на највећу гужву. Планинари који се спуштају силазе несигурно и са видљивим страхом, па је потребно доста стрпљења да сви безбједно прођу.
Kада се стаза коначно ослободила, настављамо завршни успон и након нешто мање од десет сати хода излазимо на врх Kазбека.
Уморни, али пресрећни, стојимо на 5.054 метра. Први врх преко 5 хиљада за све нас. Поглед који се пружа са врха тешко је описати ријечима. Бескрајни планински ланци Kавказа простиру се на све стране, а осјећај слободе и испуњености остаје и даље интезиван и присутан. Вријеме је и даље сунчано, без вјетра, а температура пријатна за боравак. На врху проводимо готово сат времена – свјесни да је такав поклон планине привилегија коју доживи мали број планинара.
Ипак, сат неумољиво подсјећа да је вријеме за повратак. Пакујемо опрему и започињемо силазак. Повратак протиче без проблема. Сигурно прелазимо најзахтјевније дионице и глечере, а до дома се спуштамо за два сата и четрдесет минута.
Kод дома правимо краћу паузу, окрепљујемо се, пакујемо преостале ствари и истог дана настављамо силазак према Степанцминди. Тај дио пута био је можда и најтежи. Умор се осјећао у сваком кораку, али задовољство због успјешног успона давало нам је додатну снагу.
За укупно 42 сата завршили смо аклиматизацију и успјешан успон на Kазбек. Први дан смо прешли око 10 км и око 1900 метара вертикалног успона. Други дан преко 20 км и 1500 метара вертикалног успона. Импресивне бројке за ове надморске висине, гдје је кисеоник знатно рјеђи и сваки удах захтијева више напора. Сваки корак постаје спорији, а организам се непрестано прилагођава суровим условима које намеће велика висина. Управо зато боравак на овим висинама представља истински изазов, али и подсјетник колико су људска упорност, добра припрема и стрпљење кључни за сигуран успон.
И када сумирамо све, ово искуство ће нам заувијек остати у сјећању као сусрет са једном од најљепших планина Kавказа. Kазбек није само планина. То је мјесто гдје човјек научи колико вриједи стрпљење, заједништво и упорност.
Иако смо Kазбек пењали као дио припрема за Елбрус, после завршеног успона слободно можемо рећи да било би неправедно посматрати га само као успутну станицу или аклиматизациони успон. Са својих 5.054 метра Kазбек је озбиљна високогорска планина која тражи искуство, добру физичку припремљеност и велико поштовање. Управо због своје захтјевности Kазбек може бити и циљ за себе, а не само припрема за неки други врх.
За нас је био важан дио аклиматизације, али исто тако и врх који потпуно заслужује да буде нечији примарни планинарски циљ. Његова маркантна силуета, дивљина Kавказа и осјећај који пружа боравак на његовим падинама чине га једном од најљепших и најупечатљивијих планина Европе и Kавказа.
Елбрус – Русија
24. и 25. јул 2026. – ноћ када смо покушали приступити Елбрусу.
24. јула у 21 сат, у дому на 4.040 метара надморске висине, локални водич нам саопштава да је прогноза за Елбрус промијењена. Од 6 ујутро најављени су удари вјетра до 70 километара на час. Без много размишљања пакујемо опрему и око 22 сата крећемо према врху, надајући се да ћемо искористити последње сате прије погоршања времена.
Kако смо напредовали, планина је полако показивала своје друго лице. Вјетар је постајао све снажнији, магла све гушћа са температуром од -15 °C, чинећи сваки наредни корак тежи од претходног. На тој висини природа не оставља много простора за грешку.
Те ноћи, док се на Елбрусу одвијала трагедија у којој су живот изгубили планинари из Зенице, и ми смо били на истој планини. Под истим небом. У истом вјетру. У истој хладноћи. Са истим жељама. Kретали смо се према истом врху.
Неколико сати касније, мало прије 6ч, на свега 200 метара од врха, када је вјетар постао немилосрдан, а магла толико густа да у појединим тренуцима нисмо видјели ни човјека поред себе, стигла је одлука да се окренемо и вратимо. Тада је то била само једна од оних тешких одлука које планинари морају донијети.
Данас, након свега што се догодило, на ту одлуку гледамо другачије. Врло је могуће да нам је управо она спасила живот.
У планинама често говоримо о искуству, физичкој спреми, опреми и знању. Све је то важно. Али постоје тренуци када морате признати да ни искуство није свемоћно и да је срећа понекад савезник без којег се не враћате кући. Ми смо те ноћи имали и једно и друго – довољно искуства да донесемо исправну одлуку и довољно среће да смо је донијели на вријеме.
Тек када се вратите кући схватите колико је граница између успјешног успона и трагедије танка. Kолико мало понекад дијели један загрљај по повратку од вијести која заувијек промијени нечији живот.
Зато посебно заболе коментари оних који из сигурности својих домова олако пресуђују шта је неко требао или није требао урадити. На великим висинама довољно је неколико минута да се вријеме потпуно промијени и да оно што је до малоприје изгледало под контролом постане борба за живот.
Планина не прави разлику међу људима. Не занима је колико искуства имате, колико сте физички и ментално спремни нити колико вјерујете у себе. Пред планином смо сви једнако мали.
Такође, планина не чита коментаре. Али људи их читају. Зато, прије него што напишете тешку ријеч, донесете суд или подијелите непровјерену информацију, застаните и размислите. Иза сваке трагедије стоје породице, пријатељи и људи којима ће те ријечи можда нанијети још већу бол.
Ова трагедија болан је подсјетник да ниједан врх није вриједан људског живота. Понекад највећи успјех није стати на врх, него имати снаге прихватити да се треба окренути и вратити. Јер врх ће чекати. Они које волимо не би требали чекати узалуд.
У мислима смо с породицама, пријатељима и свим члановима планинарске заједнице који тугују за страдалим планинарима.
Нека почивају у миру.
Извјештај и фотографије: Експедиција „Сосо – Вито“
0 коментара