Тура гдје за узбрдо идеш низбрдо, гдје је велики вођа баш скроз мали, и гдје је доле плавље него горе. Као да ју је Антунтун Григора Витеза смислио, наопака али шармантна.

Покушавам, за главу или за реп,  да ишчупам мисли из вртлога митова и легенди везаних како за ово мјесто тако и за сам култ Светог Илије, и Перуна наравно. Врти ми се у глави од опипљивог присуства и једног и другог. А врти ми се исто тако и од назива Монте випера/Змијино брдо. И од призора. Кад погледам униже, лијепо видим хрбат окамењене џиновске змије и не могу да не помислим, шта ли јој је план? Да нас пусти да јој клизимо низ крљушт или да устане и све нас, као инсекте и лишће, отресе са својих широких пруга. 

Па ме ковитлац опет баци Перуну, па се питам смета ли му што више није на власти. Можда му се баш и свиђа да се бави узгојем биља, да његује храст и перунику а газдовање муњом и облацима радо препушта некоме новом. Не личи ми то на њега, али људи се под старост знају промијенити, можда и богови тако…

Елем, како им изаћи на очи? Како се припремити? Шта обући, шта рећи… Са овим стварима није се играти а опрез никад није на одмет… шта ће нас дочекати, випера или грмуша; гром или перуника? Уреди се, прочисти грло. Злу не требало, за сваки случај, нешто старо, нешто ново, нешто позајмљено и нешто плаво. И фиге ако треба. Мијешам бабе и жабе знам, али шта има везе, свака помоћ је добродошла… позајмљена земља, морско и небеско плаво, нова лица на старим стазама (и новим плажама)… Можда нема везе с тим, али сваки од Илијиних 961мнв одјекивао је пјесмом и мирисао кадуљом… шта год нам је помогло, хвала му, пробаћемо опет.

Е да,  занимало би ме и када се планира вађење потковице из мора. Оне што је испала коњу док је вукао кочије Светог Илије на небо и по народном предању охладила море. Бућнули смо се ми, али стварно је било ледено. Вратити, молићу, коњу потковицу а нама уживање у мирним, топлим водама Јадрана, ријека и језера. Наиграле су се ваљда муње и сирене, сад мало ми!

Кристина Јашић

Фотографије: Славенко Вукасовић, Марко Мркаић

Видео: Данко Карић


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *