Доломити, до 19. вијека познати као Блиједе планине, име су добиле по француском географу Долимијеу, који је први описао тај тип кречњачке стијене. Али кад кренете у тај алпски планински масив на истоку Сјеверне Италије, прво уђете у прелијепу зелено-плаву планину, са обиљем травнатих терена, четинара, извора и језера – у чијим се тиркизним водама огледају зимзелене шуме са свијетлом круном доломитских врхова, од којих је чак 21 виши од 3.000 мнв.

            Наравно, планинари „Вучјег зуба“ су већ двапут (2019. и 2022.), испели највиши  врх Мармоладу (3.344мнв), а првог септембра 2023. скоро пун аутобус „зубића“ (31) упутио се на петодневну туру у Доломите. Тај је аутобус и обиљежио овај поход, односно, што се наш водич Данко Карић усудио да поведе велику групу, разнолику и по годинама и по кондицији (плус је наговорио млађег возача да пење са нама);  осигуравајући умјерен темпо и бригу о свим члановима – стављајући Жељка Мирдињу у средину и Благоту Марковића на зачеље ове „аутобуске колоне“. А знате ли како је Данко осигурао темпо? Тако што је мене, као тренутно најмање спремну, ставио на чело колоне. Сем што је тако пазио на мене, постигао је и нешто много важније – да идемо као планинарска заједница, уз мото: Заједно смо кренули и заједно ћемо све испети.

Почев од Три врха Лавареда – Тре Ћиме ди Лаваредо (Tre Cime di Lavaredo) – кружне пјешачке туре и најпопуларније стазе у Доломитима, иначе једне од најпознатијих алпских атракција. А та три врха: Пикола, 2.897 м; Овест, 2.973 м и Гранде, 2.999 м (Мали, Западни и Велики) – стиснути један до другог, изгледаju као три оштра вучја зуба или три опасне куле над благо набораним пејсажом. Није баш да их је било тешко заокружити, али се за вријеме тих 10 км кроз, према тим зубима благи пејсаж – накупило око 500 м висинске разлике, али и толика количина новог искуства и љепоте; да сте пошли одатле са жељом да се још који пут вратите јер за вријеме те једночасовне паузе у планинарском дому на 2.450 мнв, просто, нисте могли обићи све. Једни су се испели на оближњи видиковац и наискап упили очаравајућу разноликост Доломита, други до италијанских траншеја-бункера из Првог свјетског рата, јер је до њега граница између Италије и Аустро-Угарске пролазила кроз Доломите; трећи су сишли низ стрме и бујно зелене ливаде до два тиркизна језерцета, а било нас је и који смо само сједили на невјероватно зеленој трави и уживали у тој љепоти.         

            Пошто је за недјељу 3. септембра најављена киша у Доломитима, остали смо у мјесташцу Араба на 1.600 мнв, које се састоји углавном од хотела и гостинских кућа. Већина се одлучила за панораму жичаром, уз успон на врх Белведере (2.650 мнв); а Жељко Мирдиња и Ђорђе Табаковић, уз наш Трио Фантастико: сестре Јелену и Наду Јововић и Сању Јоксовић, одлучили су да испењу оближњу Ферату деле тринће (Ferrata delle Trincee) или Ферату ровова – што заслужује посебну причу. Нас шесторо смо, пак, одлучили да, кад нам је та недјеља већ дала Арабу – ужива максимално у њој, односно: обилази то лијепо алпско мјесташце, испробава италијанску кухињу и купује снижену планинарску опрему у јединој недјељом отвореној радњи. Сутра нас је чекао рани доручак и седам километара аутобусом до превоја Пасо пордои (2.239 мнв), одакле се креће на успон. 

            А кад смо сутрадан дошли на превој, у пуној љепоти нам се открио тај Села масив и Пиц Боj (Piz Boi) у првом плану, са своја 3.152 мнв; достојанствено нас изазивајући том висинском разликом од 1.082 метра, а већим дијелом преко сипара; који је наткривала оштра пирамида. Сем што су они заштићени национални парк, једна од најљепших ствари у Доломитима је што је то добро уређена група планина. Односно, што бројне жичаре помажу да и они са слабијом кондицијом упију чар Доломита. Што Пиц Бој није резервисан само за планинарске вукове који могу километар увис, већ и „само“ 304 метра пирамиде (уз добро постављене сајле и ногоступе). А да и освајачи пирамиде захвате максимум Доломита – постигли су тако што жичара не иде само до превоја Пордои (2.848 мнв) већ излази на чувену Терасу Доломита (2.950 мнв), окружену каменитим врховима који одозго дјелују као мјесечева површина. Још се требате спустити 102 метра да бисте сачекали пењаче и скупа испели врх, односно, по силаску се морате испети до жичаре. Довољно да осјетите како дајете свој тренутни максимум. И да исто толико захватите од Доломита јер је та бајковита планина управо то понудила свима: Дајте свој максимум и узмите колико год можете. 

Весна Кешељ

ФОТОГРАФИЈЕ

Цијела група на врху Пиц Бое

Via ferrata delle Trincee

6 чланова Вучјег зуба је осјетило Доломитске стијене кроз алпинистички прелаз Via ferrate delle Trincee. Ферата је врло фасцинантна на тамном гребену вулканског поријекла Padona. Њена љепота је у стално отвореном погледу на глечер Marmolade (3343мнв), са друге стране видљив је Piz Boe (3152мнв) и околина Dolomita. Успут је видљиво неколико аустријских зареза из битке у Великом рату. Свако ко олако схвати ову ферату требао би одмах одустати од ње.

На то наводи и првих 35 метара уласка у ферату  где вас одмах на почетку дочека окомито уже и стјеновита вертикала. Цијелом дужином скоро да и нема рукохвата и ногоступа па сте у блиском загрљају са стијеном и испипавате њену површину како бисте је што лакше загрлили. Вертикални дио стазе води уз стијену према вјетровитом гребену.

Посебан је осјећај ходати по тако уском гребену који води до малог моста објешеног између два врха. Сигурним корацима се стиже и до највише тачке 2727м. Стазом се пролази кроз пристаништа где су биле постављене пољске кухиње и прва галерија. Честа спуштања, пењања доводе до избочине која прати кривине зида и води до мале терасе израђене током непријатељства. Заклоњен зидом налазио се рефлектор кориштен у ратне сврхе. Затим слиједи спуштање око 30м кроз окомите камене пролазе до још увијек видљивих војних објеката где се и завршава прва дионица via ferrate. Oд ове тачке имате избор наставити другим стазама ферате или изабрати пјешачке туре.

Ми смо ипак изабрали пјeшачку и приближили се масиву Мarmolade како бисмо удахнули глечерску љепоту. И тако стазом се спустили до почетне тачке, Arabbe.

Нада Јововић


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *