Прилог Небојше Колака

На иницијативу једног од чланова ПД „Вучији зуб“ из Требиња, Данка Карића, петоро одважних планинара овог Друштва, запутило се на дио прелијепе планине Оријен, коју до сада нису походили. Ријеч је изузетно захтјевној стази, на којој су 12 сати провели пјешачећи, да би остварили свој циљ. Ради се о  Реовачкoј греди, на коју излазе само они одважни.

Сама та Реовачка греда која се навезује на наш Вучији зуб, дошла је и она на ред. Први пут чланови нашег Друштва су се одлучили да походе и тај врх Оријена. Ради се о једном фантастичном гребену, иначе плнина Орјен је позната по тим гребенским прелазима са врха на врх, али овај је јако интересантан и посбен заиста. Понијели смо и апаратуру за снимање из ваздуха, тако да ће нам бити задовољство  да наше импресије подјелимо са вашим гледаоцима – рекао је за Елта 1 ХД Игор Шкрео, предсједник ПД „Вучји зуб“ Требиње

Занимљиво је да ја требињске планинаре пратила и различита температура ваздуха, док су се кретали фактички ивицама Реовачке греде.

– Да, имате ону причу осојна и присојна страна. На овој осојној је и даље било слане. Све је било бијело све су стијене биле бијеле под тим слојем слане, док  сте се на другој страни могли фино осунчати, требало вам је малтене и крема за сунце, било је заиста прелијепо вријеме. Овај новембар нас части лијепим временом, нико ово не памти овакве услове за планинарење – додао је Шкеро.

Седамдесеттрогодишњи Војо Прелевић не пропушта нити једну акцију својих колега из планинарског друштва. било то да је нека планинарска рута, или нека бициклистичка. Каже да је овај поход био изузетно захтјеван гдје се по уском дијелу врха гребена крећете, а литице су по 70, 80 степени, тако да морате бити изузетно пажљиви.

– Ја сам прије 35 година са јендим старијим човјеком, тада самја био млад. Он је ишао са мном, иначе је поријеклом са Оровца и ишли смо тај дио Реловачке греде, али нисмо ишли на Пазуу тај највећи врх, него смо дошли тамо гдје је било безбједно – рекао нам је Војо и додао: – Ништа посебно тешко. Ја сам навикао да скачем са стијене на стијену. То ми је карактеристика. Доста добро држим ту равнотежу, али мало су ме бутине почеле болити при крају, ипак је то за мене старије велики замор.

Иако има замора и болова у бутинама Војо и његове колеге из ПД „Вучији зубˇ“ не мирују. Јутрос су, како кажу, кренули на јенду бициклистичку туру којом се одјављују за ову годину од бициклизма. Тура је дуга 112 километара, а у оквиру ове руте биће преко 2200 метара акомулативног успона.

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.