Извјештај: 28.3.2010.
Пећине су одувијек привлачиле авантуристе, рекреативце, стручњаке и љубитеље дарова природе. Њихови раскошни украси, чудесна акустика и мистична атмосфера буде у посјетиоцу неописиви смирај и поштовање.
Овај доживљај искусили су и чланови планинарског друштва ″Вучји зуб″ у својој посјети Павловој пећини, преисторијском локалитету, два километра удаљеном од Петро-Павловог манастира.
На самом улазу у пећину, иконе распоређене по стијенама подсјећају нас да ову локацију посјећују и ходочасници. Улазимо у тмину и започињемо спуштање клизавим и блатњавим стијењем.
Овај пут, наш циљ није планински врх чијим освајањем купујемо осјећај еуфорије и задивљености погледом на непрегледна пространства. Видокруг је сада сужен, осјећај понегдје клаустрофобичан, али доживљај потпун и незабораван. Доказ да нас природа изненађује и оплемењује у свим својим творевинама, ма гдје оне биле, проналазимо у дворанама окићеним сталактитима и сталагмитима, гдје је по предању Свети апостол Павле крштавао народ кријући се од Римске власти.
Нијемо посматрамо драперије и стубове који највише подсјећају на окамењене водопаде. Њихов творац, снага воде удружена с кристалима калцита вијековима их је вајала. Масивност, раскош и колорит облика поздрављају нас на сваком кораку, а бројећи један по један стижемо и до језерцета које чува воду, по легенди љековиту и чудесну за дјевојке које желе бити љепше и привлачније. Након окрепљења крећемо даље, наизмјенично се провлачимо узаним ходницима и каналима са спуштеним строповима придржавајући једни друге, до последње дворане.
Заједничком фотографијом за крај крунишемо освајање дна пећине, умјесто неког врха као што смо навикли у својим досадашњим активностима. У повратку уживамо у репризи, још једном ″бацамо око″ на подземне крашке скулптуре и безбједно напуштамо локацију.
Посјетом Павловој пећини успјешно завршавамо још једну у низу акција друштва и радосно поздрављамо нову сезону пењања која нам долази с прољећем уз традиционални мото ″да смо здраво″.
Ана Радуловић
0 коментара