Kажу пењемо Морачке планине. Може. Знају они како треба. Kуда треба и шта треба. Вјерујеш им. Другачије уостаом и не може. Kрећемо. Лијево остаје Журим и приче искусних о неким ранијим успонима.

Ти, мање- више, немаш појма. Ходаш и дишеш. А не знаш ни шта дишеш. Боје, не у оку, у плућима. Заједно са мирисима, облицима, ширинама и звуковима.

А не знаш ни како ходаш ни шта те носи. Вјетар? Разговор? Онај облак  боја у плућима? Ма не знаш ти ништа.  Ни да ли си чуо, осјетио, видио или сањао. Не знаш шта те снашло.

Не знаш ни да ли је Kапетан опростио катун вилама. А мора да јесте, за такав дар, само луд би им замјерио. Или манит. Толико знаш.

А знаш и да би само луд заобишао Манито језеро. Или манит. Осим ако је први пут. Јер, први пут, да не би остао једини, мора оставити мјеста и за други, па онда још који…

Манито језеро, дакле, следећи пут, да нам први не остане сам.

Кристина Јашић


19.jpg

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *