Није први пут да „зубићи“ походе Проклетије. И није први пут да тамо уздишу и куну се како такве љепоте мало гдје има. Али има нас којима је заиста први пут, а ви ћете ме предухитрити и рећи да први пут се памти. Да, у праву сте, памти се, али ми смо се толико распаметили призорима и доживљајима којима смо нахранили сва чула да нисмо знали с чим да упоредимо ту красоту, па смо обећали себи да ћемо и те како памтити и једва дочекати свако сљедеће ходочашће до ове планинске светиње.
Доћи до Проклетија, ако путујете с југа, сад је бар лако. Прије пар година обновљен је и у потпуности оспособљен магистрални пут којим се из Подгорице до Гусиња стиже преко Албаније, кањоном ријеке Цијевне, за отприлике сат ипо, дужином од 76 км. На границама нема гужви, саобраћај није густ, а биће вам занимљиво мало успорити и уживати у љепотама исклесане ријечне долине на чијим обалама смо на неколико локација примјетили купаче како уживају у њеним чарима. Ова ријека представља спону између Националног парка Проклетије и Националног парка Скадарско језеро и возећи се њеним обалама сигурно ћете пожељети застати на више мјеста како би је фотографисали.
Смјестивши се у малом мјесту Вусање у близини Гусиња први дан смо прошетали до неких од природних знаменитости долине Ропојана и највише се одушевили водопадом Грља и врелом Око Скакавице. Не знамо рећи која нас је долина више одушевила, да ли Ропојана први дан или Гребаја други, али смо увидјели да обе нуде садржаје за све типове и генерације планинара и излетника. Ту се нуде планинарске делиције на менију путоказа и инфо табли, па ви се послужите како вам воља. Наравно, имате обиљежја која вас информишу о степену тежине. Овај пут ми смо одлучили уживати у спектакуларним погледима на доминантни масив Каранфила и околнe долинe, па смо се упутили на чувену кружну туру Гребаја – Попадија – Талијанка – Волушница – Гребаја. Стаза је права бомбоница. Кондиционо средње захтјевна, али технички лагана. Срели смо и породице са дјецом и оно што нам је било пријатно изненађење : велики број страних посјетилаца.
Ова тура је кружна и ни једног јединог тренутка вам неће бити досадна. Њен први дио од планинарског дома ПК „Раднички“ води вас буковом шумом у чијој хладовини можете закључити да живот заиста зна бити лијеп и да нема тог проблема који вас може изнервирати док корачате њеним утабаним стазама прекривеним лишћем и ослушкујете звук планинског потока. Једноставно заборављате на све што вас мучи и препуштате се некој тихој енергији, а она вас носи према нестварним призорима који ће се указати након неких сат ипо хода.
По изласку из шуме опраштамо се са угодном хладовином и знамо да нас даље чека наставак успона под јаким сунчевим бичевима, али ми смо се пажљиво припремили и нисмо дали упеклој звијезди да нам поквари ужитак у најави. Добро смо се распитали и знали смо да ће оно што будемо видјели тамо на гребену, гдје се кружно смјењују травнати врхови Попадија (2030мнв) – Талијанка (2057 мнв) – Волушница (1879 мнв ) и, међу њима, мање позната узвишења и видиковци, бити нешто заиста незаборавно. Нећу пуно дужити с овим текстом, јер албум који вам доносимо уз овај извјештај заиста прича причу боље од хиљаду ријечи и пустићу те фотографије да заголицају вашу машту и пробуде жељу да, ако већ нисте до сада, похитате првом приликом у загрљај овим љепотицама.
Само морам написати да ћете уживати у погледу на Каранфиле – Сјеверни, Средњи, Јужни врх и Очњак гдје се „кале“ они спремнији планинари. Ту су и лијепи погледи на Караулу, Тројан, Везирову браду. У даљини немојте пропустити уочити Маја Језерце и Маја Росит, те остале врхове и катуне на Албанској страни масива.
Баш о овој тури можете пронаћи стотине путописа и извјештаја на нету, распитати се о бројкама, сатници, топонимима, метрима надморске висине које ћете попети, али када угледате ове наше свјетлописе забиљежене ту у касно прољеће, знаћете шта вам је чинити. Затегните пертле на гојзерицама и полетите, а остало – све по реду.
Ако баш желите дјелиће наше статистике, могу вам рећи да смо ми на овој тури гуштали пуних осам сати, али реално, може се завршити и за 6 сати ако вам се баш жури. Али ево и један савјет. Не журите! Уживајте! Није преша и дуг је дан. Поготово ако вас послужи лијепо вријеме као нас. Јер тамо доле куд журите је свакодневница. Тамо доле се дешава живот који нема шансе да је толико примамљив да може надмашити осјећаје доживљене у амбијенту као што је овај. У модерном свијету који вас вреба доле у подножју, тежи се брзини и технолошким чудима. Зато постаје све важније повезати се што јаче са природом. А планине, долине, кањони и језера нису само простори око нас – они су наша непресушна инспирација, врело смирености и дубоког поштовања. А послије ових филозофских мисли које ме ево спопадоше, вријеме је да заћутим, али прије тишине да вас по ко зна који пут поздравим са оне наше три чаробне ријечи „ Да смо здраво!“ до неке сљедеће прилике у овим или неким другим, проклето лијепим, планинским просторима.
Ана Влатковић
Видео са ове туре од прошле године…
0 коментара