Горњи Обод, Вељи До, Стражишће (701м), Рајчевићи
Дужина стазе: 12.5км

Није да смо кренули у обарање некаквог рекорда, само се намјестило. Водич је чак можда на моменте и показао другачије жеље и намјере, али је брзо ухватио ритам наших мисли и прилагодио се њему. А какве су нам мисли биле, добро нас је кући довео. Одигао нас је мирис пелина и конавоске јесени пар центиметара од тла и проносао мекано падинама, виноградима и маслињацима. Сунце кад ти пољуби капке будиш се ем полако, ем нерадо. Да није касније било трагова чичака и земље на ципелама, ја се рецимо уопште не бих се могла заклети да сам икако ходала. А имамо и фотографије, биће заиста да јесам.
Елем, не кажем да је било лако и да се нисмо трудили. Вукли смо јуначки и вала баш као један. Теглили и натезали, навлачили и развлачилии, све док тих 12.5 километара нисмо извукли на скоро 700 метара и 6 сати лаганог, у Вучијем зубу незапамћено лаганог, хода. И пауза. Пауза за помоћ на путу. Пауза за мимоилажање. Пауза за час историје. Пауза за сендивч. Пауза за сунце. Пауза за кафу. Пауза за фотку. Пауза за чај(брање чаја). Пауза за причу. Пауза за грожђе. Кад боље размислим, ми смо уствари били на паузи, а свако нормалан гледа да паузу развуче. Нас је уствари водич опако преварио! Обећао нам је успон а одвео нас на паузу. Е добио је мило за драго. Ето му га сад.


Кристина Јашић

Фотографије: Мирко Лучић

Категорије: Извјештаји

1 коментар

Alex · 12. децембар 2023 у 9:50 am

Predivan tekst, pohvale autoru, mogla sam da osjetim sve divne emocije koje je prenijela na tekst…
Još slike….ljepota!!!

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *