Kишни сати касног новембра и децембарске хладне вечери својски се потрудише ових дана да ме прикују уз топли шпорет па ме тако угријану одједном отјераше за сто и рачунар и подсјетише ме да сам несташни ђак који није написао свој домаћи задатак.
А давно је и себи и свима обећао.
Kажу и више пута.
Те се брже боље сјетих да је заиста тако. Јер крајње је вријеме да удахнем живот једној септембарској планинарској авантури и чаробним штапићем или можда боље оловком, а понајбоље типкањем по тастатури – од наизглед обичног сјећања начиним планинарски извјештај.

А та прича иде овако…и никако другачије 😉

Дакле, бјеше то у септембру. Ове године. Двојац Милош и Ана креће на свој пажљиво испланиран вишедневни планинарски подухват. Дестинација – Србија. Kоја Србија? Е па овако, прво јужна, онда источна, а затим централна. Јер наше су туре шведски сто. За сваког понешто.

Тамо гдје ћете прошетати потковицом

Гдје ћемо прво? Паааа… нека буде до Ниша и Нишке Бање јер тамо се сакрила Сува планина, а ми је морамо пронаћи јер смо начули да има облик потковице. А ко не би волио да пронађе потковицу? А тек да прошетате потковицом? Јер сви смо ми на овој планети у потрази за својом потковицом и срећом коју она носи, а неки од нас је и (до)живе управо на оваквим путовањима. Планирамо да обиђемо оба краја те исте потковице и свједочимо нестварно лијепој природи. Надамо се да ће нам баш ова амајлија донијети срећу у наставку авантуре јер тек смо на старту, а сљедеће дестинације су нам Стара планина, Овчар и Kаблар.

А сад мало статистика и корисне, а и покоја бескорисна информација 😉 Елем, за два дана обиласка Суве планине успјели смо да дођемо до три планинска врха, пређемо око 30 км са укупно 1800 м висинске разлике. Врхови које смо попели први дан су Соколов камен (1523 мнв) и Трем (1810 мнв). До ова два врха крећемо са полазне тачке, планинарског дома на Бојаниним водама (860 мнв) до кога смо из Нишке Бање стигли аутом, нешто ужим и кривудавим путем кроз села јужне Србије, па опрез у вожњи није на одмет. Сам успон је безазлен и нема експонираних дијелова на које бисте требали обратити пажњу. Пут вас прво води кроз шуму, а касније када дођете до превоја Дјевојачки гроб (1311 мнв) даље углавном корачате голетима са незаборавним погледом на околни пејзаж. Ми смо имали велику жељу да на овој планини доживимо „златни сат“ тј. сву ону раскошну свјетлост у другој половини дана (наравно због љепших боја на фоткама) па смо и тај „луксуз“ платили тако што нас је у повратку ухватио мрак. Није баш пријатан осјећај корачати густом шумом у помрчини упркос спремним чеоним лампама. Све има своју цијену па и тај колорит који нас је очарао.

Сљедећи дан дан смо се одвезли на сасвим другу страну наше „потковице“ и попели Дивну Горицу (1389 мнв), најсјевернији врх Суве планине, а до њега ћете стићи преко седла Преслап . На овом успону за разлику од претходног дана нисмо срели никога од других планинара тако да је Дивна Горица била дивна само за наше очи. Ту нас је ухватила и киша, али се нисмо дали обесхрабрити и врх смо ипак доживјели и то с погледом на цијелу потковицу.

Тамо гдје жуборе спашене ријеке

Тридесет три километра од Пирота, у викенд насељу Врело на Старој Планини налази се наша сљедећа база тј. ушушкани апартман у рустичној викендици с погледом на долину Дојкиначке и Јеловичке ријеке , а изнајмили смо је по повољној цијени јер смо домаћинима били први гости из Босне и Херцеговине. Неки фини људи 🙂
Дивоту и љепоту Старе планине, смјештене у Источној Србији, тешко је дочарати ријечима. Боље је пустити призоре забиљежене фотоапаратом да причају причу о надалеко чувеној красотици која лијепо стари. Овај пут наш циљ је врх Три чуке (1937 мнв) на самој граници са Бугарском. Почев од Арбиња, строгог резервата природе, те преко превоја Белеђе и поред Вражије главе, фино уређена стаза довела нас је до циља гдје смо на самом врху уживали у погледу на Бугарску и околне врхове на граници, међу њима и популарни Миџор који смо доживјели прошле године у ово доба.

Тако смо обишли и други крај Старе планине, али она је толико неодољива да намјерно нисмо открили сва њена блага како би оставили нешто и за трећи, па и четврти повратак овој љепотици. И можда их заиста не треба много откривати нити објашњавати како доћи до овдје јер су се изгледа неке зле силе надвиле над Старом. Наиме, иако је ово заштићена област, сјеча шуме је видљива на ободу резервата и док се око ње стеже тај окрутни обруч на неколико мјеста свједочили смо гомилама наслаганих дебала која тужно чекају транспорт. Овај предио је богат густим шумама смрче, али и ендемским врстама ниске клеке и бора кривуља. Ту живе и мрки медвјед и велики тетријеб који је угрожен управо због сјече шуме. На једном дијелу стазе на око педесетак метара удаљености пред нама се указало неколико срндаћа, али су нам пребрзо утекли у шуму те нисмо стигли да их усликамо. Једино смо вјеверицу успјели фотографисати.

Над овом љепотом једно вријеме прије пар година сунце је заклањао још један тмурни, велики облак, а то је најављена изградња мини хидроелектрана које би Дојкиначку као и друге ријеке Старе Планине затворили у цијеви и бетонирали им корита. Срећом љубитељи ове планине из Пирота и цијеле Србије артикулисали су своје противљење и протестима успјели одбранити од истребљења све те лијепе вирове, водопаде, повремене и сталне токове, а Град Пирот је на крају избрисао из новог просторног плана локације за градњу мини хидроелектрана на Старој планини. Ми смо у повратку са туре посјетили водопад Тупавицу, вир Арбиње и Драганов вир. Најежили смо се од помисли да је све то могло неповратно нестати.

Тамо гдје чобаница проговара

И на крају вишедневне планинарске авантуре стижемо до Овчарско-Kабларске клисуре у којој су се сакриле духовне оазе у шумарцима ушушканих манастира, а сви који их походе имају избор, доћи до њих пјешке или аутом. Ми смо, наравно, изабрали ово прво и већ на самом успону на Овчар увјерили смо се зашто ову област централне Србије називају Српска Света гора. Фотографисали смо манастире који су нам се нашли на стазама док смо хрлили на врхове. На жалост, нисмо улазили јер нисмо били адекватно обучени. Ишли смо мало јачим темпом зацртали смо циљ да у једном дану попењемо оба врха, и Овчар и Kаблар, иако нису повезани и дијели их долина Западне Мораве чији су нас меандри очарали.

Тог септембарског дана на Овчар (985 мнв) нисмо само пошли ми. Успут смо стигли и тридесетак школараца у пратњи наставника и у необавезном разговору рекоше нам да су ученици једне основне школе из Чачка. Било је лијепо видјети ту дјецу како обилазе крај из кога потичу и истовремено уче о природним богатствима и културно-религијском насљеђу овог поднебља.

Овчар је врх коме можете прићи користећи неколико обиљежених стаза и једним колским путем, а успон на Kаблар (885 мнв) је прави „A la cart“. На располагању имате девет потпуно различитих стаза, па изволите, изаберите ону која вама одговара. Варирају од лаганих до захтјевних. Ми смо изабрали комбинацију (да, можете и тако) најтежих „кеца“ и „петице“ и нешто лакше „четворке“, чисто да се мало поиграмо понуђеним избором јер оне се преплићу попут паукове мреже. У повратку смо у лепези стаза кренули оном која води кроз шљивике и ливаде и одушевили смо се крајоликом. Села на Kаблару су чудесна, питорескна. Негдје се виде трагови живота у њима, а понека отворена дворишта скривају необране јабуке и крушке које као да нас дозивају да се почастимо њиховим плодовима чекајући да их неко коначно обере. Тако нас је једна од стаза довела у шљивик гдје смо стигли на „паљетковање“ и лијепо се засладили. Лавеж паса у даљини нас је мало тргнуо али се нисмо дали уплашити.

И тако кроз шумарке и ливаде враћамо се у нашу базу, а то је Овчар бања која свим планинољупцима нуди брз опоравак у базенима са термалном водом температуре 34 °C. Ми смо пробали оно што ова бања нуди и заиста, супер је осјећај кад се у сутон „бућнете“ у топли отворени базен са погледом на оба врха која сте попели у истом дану. До сада недоживљено искуство и непроцјењив осјећај. За препоруку свима који на путу из Херцеговине за Београд баш овдје могу направити паузу и током продуженог викенда уживати у свим чарима овог краја.

И на крају, свједоци смо времена у коме све чешће савремени човјек пожели да се осами и пронађе мјесто за тиховање, а планине које смо обишли овај пут су идеалне дестинације за све оне који су жељни истинског мира. Радујемо се и успонима у већим групама јер носе посебну чар повезаности у заједници, али када понекад, у баш малој групи, на примјер вас двоје или троје, пожелите доћи у њедра мајци природи, тад она као да схвати да вам је пријеко потребна и онда ти, онако мали, осјетиш сав тај излив брижности и жеље да ти се посвети и чистом љубављу олакша све бриге што те отјераше из свакодневнице право њој у загрљај. Зато драги моји планинољупци, бјежите гдјегод можете и кадгод успијете пронаћи слободног времена јер ескапизам може бити интересантан хоби који не подразумијева само бијег од живота и стварности и избјегавање одговорности као што многи ријечници кажу. То је и филозофија живота по којој управо бјежећи у природу спознајемо себе и планету која нам је додијељена на чување. Помјерамо своје границе и градимо један свијет који нам постаје сигурно уточиште, а нижемо успомене које нам нико не може украсти.

До неког сљедећег бијега у планине, ДА СМО ЗДРАВО!

Ана Влатковић


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *