Недјеља. Планинарски дом Убла и добро позната, као и нова, насмијана лица. Јутро прилично свјеже, али сунце успијева стидљиво да се промоли кроз густо грање, препуно зелених звончића који безгласно трепере над земљом и уоквирују парче плавог неба које нам се огледа у очима, чим одвојимо поглед од пространства ливада пред нама. Звучи познато, скоро као почетак већине планинарских тура виђених очима човјека, зар не?

Ипак, успон нимало сличан осталим, боље рећи поход. Мноштво је разлика између ова два појма, а она основна лежи у чињеници да се неколицина, на крају, попут Бранковог дјечака који је походио Мјесец „као да је нагазила на оне стричеве виле из дјетињства“ упитала је ли паметније бити мјесечар(читај планинар) или с миром сједити код своје куће. Шалу на страну, како је љето тек почело, природа се заодјенула зеленим рухом и дочекала  нас као прекрасна дворска дама. Често нас бриге немарно пронесу кроз вријеме, док се у Орјеновим скутима накратко не отргнемо и подсјетимо колико је природа сама по себи вриједна дивљења.

Овај пут крајњу дестинацију и нисмо прецизно одредили, заправо било их је више. Дио стазе према Малој Јастребици остао je непознат, за сада. Међутим, љепота и јесте у кретању, корачању, ослушкивању пуцкетања гранчица по влажном, лишћем прекивеном тлу и предах под витким, буковим стаблима. На самом почетку нас закриљује шума и уноси ону само њој својствену свјежину, врло ријетку за ово доба године. Дјелује као да се крећемо прашумом Перућицом или неким другим питомим тереном, миљама далеко од жуљевитог херцеговачког камена. Неко је успут брао мајчину душицу, мада би се по мирисима који су се надалеко ширили могло рећи да цвијећа и љековитог биља овдје не фали.

И гле чуда, након благог успона, пар проклизавања кроз влажну земљу и сијасета започетих прича, дочекује нас ливада. Нисмо се бунили што је влажно лишће замијенила висока трава, млада и зелена стабла замијенише престарјеле, громом посјечене гране, ни што су шумске јагоде уступиле мјесто божурима и другим врстама непознатог, али подједнако лијепог цвијећа. Нисмо, јер смо већ  у наредном тренутку са Шишаваца погледом могли обухватити Гумбар, Вучји зуб, Јастребицу, Калупну греду, нијансе зелене и плаве. На Јастребици се још увијек бијелио снијег, баш као да смо закорачили у више свјетова одједном. Ваљда тако изгледа необешчашћеност и слобода, помислих у себи.

Зубићи, чини ми се никад ведрији, настављају поход нешто стрмијим тереном. Испред је камен, иза остаје ливада, десно удубљења испуњена снијегом, а лијево шумица са свим побројаним. Дабоме, лијево упадамо и стижемо пред пећину која изгледа као неки тунел без краја. Тишина, бескрајна тишина помијешана са лагодношћу у ваздуху, ето тиме отприлике одзвања њена унутрашњост. И тако… Смјењивале су се и приче, и временске прилике, и призори, и укуси, и мириси. Поврх свега, у друштву вјерних, враголастих, ушатих другова, који су нас у стопу пратили, авантуре не познају крај.  А по добром старом обичају на циљу остаје само захвалност Богу што нам на дар даје да осјетимо дијелове једне велике душе зване планина.

Хелена Брајић

 

 

 

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *