Киша није дала да ПД „Вучји зуб“ 13. 0ктобра „одради“ свој традиционални успон на врхове Орјена, али нам ни пролом облака није омео окупљање у извиђачком дому на Тулима, заједнички ручак и дружење до касно у ноћ, још са пријатељима из Подгорице, Даниловграда и Гацка.
Али је зато наредне недјеље, 21. октобра, Бог дао савршен љетни дан, што значи прилику да ипак пређемо нашу „дугу туру“, како „зубићи“ међу собом зову тај поход од 17.300 м који укључује успоне на Јастребицу (1865 мнв) и врх који је, иако 60 м нижи, по срцу изабран за име и заштитни знак нашег Друштва.
Лијепо али свјеже јутро у Требињу, потом на Ублима, додатно нас је подстакло на 1800 м брзог хода до почетка успона, али је топлота којом нас је дочекала листопадна шума на Јастребици била нешто као окидач радости тог недјељног дана. Радости која нас је пратила све вријеме те кружне и не баш лаке туре, завршене тек у 18 часова на Ублима.
Па како да се не обрадујете кад вас на Јастребици дочека топлије вријеме него у Требињу, да не помињем ону вјечиту неприпремљеност за то обиље листопадне шуме у сред камените Херцеговине. Још тај, за херцеговачко поднебље необичан хумус, с лишћем које клизи и шушти под ногама, док се пењете кроз ту неочекивану букову шуму. А та аутономна покрајина букава у залеђу Требиња обгрљава око двије трећине Јастребице, милује је својом листопадном заједницом: од младих и тек изђикљалих, преко витких, стамених и старих, чак и једне „килаве“ која није посустала у борби да ухвати свој комад неба. Просто вам заигра срце кад видите како се оне заједно истежу к небу и шапућу му крошњама, док их сунце милује… Треба рећи и да се та владавина букава протеже дуж 2.800 м стазе, све до њеног изласка на гребен гдје, с превладавањем камените подлоге посљедњих 1100 м уступа власт за то прилагођеним муникама и ситној трави гребена.
Углавном, након два и по часа успона по тој разноликој љепоти Јастребице, дружина од 11 „зубића“, праћена ловачким псом који се успут „отурио“ у планинаре попела се на највиши врх требињске општине. У радост сунчаног пријеподнева или „савршеног јулског дана“, како рече Нада. До видиковца који обухвата све планинске врхове у ближем и даљем окружењу: од само 2,5 км удаљеног Вучјег зуба па до албанског дијела Проклетија. Још вам нуди поглед птице на Боку которску, која се угњездила ту у подножју Орјена…
Послије једночасовног одмора, четворо планинара су закључили да им је ова недјеља сасвим испуњена без „чупавог“ Кршељевог мрамора- имају људи искуство. Пошто сам ја још од прошле године залуђена Мрамором преко Славенковог панорамског снимка, сасвим озбиљно сам питала вођу пута, Џонија, шта ми од опреме треба за Кршељев мрамор? На основу врло прецизног одговора да се та опрема не носи у ранцу, схватила сам да се поменута носи у срцу, па и закључила да сам је понијела. Поготово што за мене, као и за једног Јаки Индијанца, постоји само путовање путевима који имају срца. Па сам ја пошла тим путем срца, али са шесторицом спремнијих. Онај километар и по гребеном био је сасвим лак. А онда нас је дочекао Кршељев мрамор, који као да је за наредних 1000 м говорио: „Чик ако смијеш!“ Али колико је лијеп тај Мрамор! Па како да му одолиш? Поготово што онај пут срца иде право на њега. Као што је Јастребица обујмљена листопадном шумом, Вучји зуб је, као што му и приличи, у загрљају раскошно извајаног крша: глатких камених громада, камена који је понегдје потекао као водопад, а често га је вода избраздала као прсти глину или му је издубила мале меандре, у облику латиничног слова „С“. Још свуда унаоколо прошаран пукотинама или шкрапама које треба заобилазити бридом или прескакати, каменим „рукохватима“ дебљине сјечива, који тако и дјелују на руке; таласастим косинама уз које треба устрчати. Све то уз понеку мунику која пркоси свему чему се у том кршу може пркосити или ону која је изгубила своју битку али, просто, истрајава на свом мјесту, чак и давно осушена…
Углавном, по плану се та 2,5 км од Јастребице до Вучјег зуба прелазе за два часа и дио екипе га је и прешао за то вријеме, а неплански, тј. групи са мном и са ловачким псом, требало је још 45 минута. Овдје морам истаћи да је овај кер-пашче-керче-ћуко, како смо га од миља звали, истински јунак овог успона. Баш онај који је пошао за срцем и заједницом која му се свидјела, није хтио да се повуче с оштрог крша, за који његове шапе, једноставно, нису опремљене. Повремено је шкамутао и стајао у недоумици, заостајао, па поново налазио пут до нас, али му није падало на памет да послуша наша наговарања и молбе и да се врати- зато је и освојио наша срца! Тако је од доктора Владе добио двије бајадере које је у сласт појео, а Војо му је истресао своју воду у једно удубљење у камену (по повратку се и задржао код његове викендице). Што се, пак, другог успоравајућег члана тиче и тих путева срца, као што за њих рече онај Дон Хуан Матус: „Једини достојан изазов је да се тај пут пређе сав, до краја. И туда ја путујем гледајући, гледајући без даха.“ Не знам како бих другачије описала тај пут кроз Кршељев мрамор. Једино морам истаћи да су ми Војо, Игор, Џони, Владо, самим својим присуством и праћењем како се сналазим, често пружањем руке, а богами и снаге, помогли да се безбједно извучем из тог Кршељевог загрљаја. Истина, Џони ми је у шали рекао да моја чланарина, послије Кршељевог мрамора, треба да буде 300 марака, али ја сам то схватила као „вучји“ начин да се каже како је било незаборавно! Ја бар нећу ништа заборавити од оног што су они учинили за мене, а највише Војо и Игор. Поготово не могу заборавити оно заједничко прескакање дубоке пукотине и трчање према сунцу, уз накошену камену плочу…
Па кад, коначно, дођете на највећи врх тог троврх-зуба, знате да сте се највише успели у себи, али и да сте то учинили као заједница. Осјетите како на врху дише истина. И да је успон завршен тек кад дишете с њом. Тек тада знате да сте сваком све опростили, поготово онима који немају потребу ни за једним од та два успона. Пошто нам је до комбија на Ублима требало 2,5-3 часа хода, због предстојећег смрачивања, 15 часова је био крајњи рок за полазак. У тих петнаестак минута обавили смо најпотребније, мало предахнули и бацили се на силазак! Тек у неко вријеме смо се сјетили да се нисмо фотографисали на врху. У првом тренутку вам буде жао, а онда схватите колико је то, у односу на све што сте горе добили- неважно.
Наиме, успон вам је већ показао колико су небитне многе ствари којима, из овог или оног разлога, придајете неку важност. Просто вам се открије кад идете тим путем који има срца…
Извјештај саставила: Весна Кешељ.
0 коментара