Необично кишовит мај за Требиње покварио  нам је п ланирани  други  ноћни  успон на Вучји зуб. Потом се, преко реда, у јуну на град спустила недјеља тропске врелине.  Зато  је предсједник „Вучјег зуба“ заказао квалитетан бијег од врућина најављених за викенд  22/23. А шта „зубићима“ може бити квалитетније од ноћног успона на  Вучји зуб?

Само што је  та субота  22.  јуна,  званично  тек други  дан љета,  а  у  Требињу  већ са температуром  од  33˚C,  незванично досезала  и  45˚C  на сунцу. Дакле,  била  је  тако квалитетно врућа да су само пет планинара и  Џоџо добровољац-логораш,  одлучили  да  је утроше на спремање, паковање и Чађо-вожњу до Убала.

Што због  званично- незваничне  врућине и насушне потребе да се носи много воде, ашто због утврђеног градива везаног  за леђни транспорт камперске опреме  7 км прије и  7  км   послије  успона  – нешто смо били мотивисани да то до 2:30 h дремнемо под ведрим небом. Наравно, послије дружења уз логорску ватру до касно у ноћ…

А за нашу логорску  ватру  нам  је  та  добра  шума око   логора сама  од себе    убрала и осушила гране, само  смо  их привукли.  Истина,  мушкарци мало више.   Није да смо се Милијана и ја устезале од тог посла, некако су нас престигли. А нисмо се ни трудиле да предсједнику одузмемо потпаљивање логорске  ватре. Као   што је познато у   Друштву, њему то баш иде од руке.  А мислим и да га весели.   Истина,  све нас је   развеселила та добра ватра у сумрак, онако ознојене послије теретног пјешачења по врућини…

А тек што је била добра та ноћ у Добром долу! Мјесец као тепсија, загасито плаво небоосуто звијездама, бјеласа се онај сипар уз Зубачки Кабао, сам Добри до као освијетљен  џиновском  лампом. Нешто као филмско освјетљење очаравајућег предјела ноћу: оно као мрак, а све се види. Управо као што нам поручи Рио преко Фејсбука: „Права ноћ за планинарење!“

Наиме, задесило се да је баш те ноћи био перигеј или тачка на мјесечевој овалној путањи када је он најближи Земљи. А још кад се тај перигеј поклопи са пуним мјесецом, као штзо је било у ноћи 22/23. јуна, онда се дешава феномен тзв. Супер Мјесеца. Наиме, Мјесец тада изгледа 14% већи и 30% сјајнији него иначе. Истина, такав је он био и у Требињу, али у Добром долу нам је био тако близу, ту изнад Орјена. Једноставно, Супер  Друг уз логорску ватру…

Упркос том Супер Другу у ноћи, Данко и Срле су отишли у сусрет Озију, који је морао да крене касније и сам. Није Ози нимало страшљив, али ноћ у планини је ипак ноћ у  планини. И вријеме кад планинске животиње крећу у намјенску шетњу. Само што им је   то пружило и гратис прилику да Озија прво поздраве режањем. Али кратким, пошто је   усамљени пјешак с ножем непредвидива фигура у партији с режањем.

Наравно, развеселили су нас причајући о том шумском ремију чим су дошли. А наставио је да нас увесељава Џоџо причом везаном за медицинску проблематику у  рату. Наиме, послије 7 км пјешачења, њему првом била је смијешна намјера једног хирурга да му сијече ногу до кука! Тако је Џоџо отворио  вече смијања ратним згодама  уз логорску ватру. Иако се није причало о неким комичним стварима, сви  смо се од  срца смијали.  Некако вам постане  смијешна та ратна дјелатност док сједите у Добром  долу, око добре логорске ватре, под тим добрим мјесецом, а у добром друштву…

Сат прије поноћи, ипак смо закључили да не био било згорег да мало одспавамо доуспона, наравно уз логорску ватру. Набацали смо доста дрва и свако је потражио  најближе згодно мјесто да рашири подлогу и врећу за спавање. Ја сам, пак, закључила  да је најзгодније мјесто на клупи на којој сам сједила.  Пошто је непомично лежање било по дифолту клупе, само сам напајала очи тим супер-небом док нисам уснула. А  још ме дочекао супер-поглед на први звук буђења… 

Потом спремање за успон уз неколико капи кише, додавање дрва на вару и договарање, кад већ 02:47 h! Пошто смо кренули 17 минута касније него што је планирано,  предсједник је одредио брз ритам, а ми трк за њим! Уз Супер Мјесец и супер- маркацију која свијетли у мраку. Још савршено пријатна свјежина послије оне врелине,  а температура довољна за успон у мајици. Данко чак у мајици кратких рукава и у  бермудама. А Ози је само жалио што није кренуо у шортсу. Наиме, прошлогодишњи  мајски успон био је већим дијелом по снијегу, на ком се спорије креће, али овај ноћни  узлет уз Вучји зуб био је потпуно нови доживљај! Истина, у једном усјеку је остало  мало „прекаљеног“ снијега, таман да зажалите за дерезама.  Само смо тај мали дио  прешли мало спорије па опет у трк за предсједником –  да не пропустимо свитање…

Наравно, побједнички излетимо на врх прије свитања, погледамо вријеме и не  можемо да вјерујемо: 04:18 h! Педесет минута прије изласка Сунца! Слободно могу  рећи да сам тада на Вучјем зубу схватила нову димензију пословице: „Уранио зору  преварио“. Поготово што је то био тројчиндански уранак.  Па кад смо већ преварили  зору, побједнички смо засјели иза пар стијена и чекали Сунце, под хладним вјетром  врха. Ози је, коначно, прежалио што није кренуо у шортсу, а Данко је закључио да  му је флисана јакна потребнија на ногама него на леђима. А неки, рецимо ја, нису ни понијели флис већ  само танку јакну, планирајући силазак под зрацима сунца. Зато су у неко доба  морали да се раде чучњеви…

Након 50 минута побједничког смрзавања коначно је свануло, али без рађања Сунца! Наиме, стуштили се облаци изнад Морачких планина. Ипак је неколико румених  праменова  прелазило преко њих и свједочило да су, ма колико мргудни били, ти  облаци само категороја паравана. Који може да сакрије свитање, али ни „д“ од  дана…   Наравно, фотографисали смо се на врху, а онда нам је предсједник изложио стратегију повратка. Сматрао је да нема потребе да журимо у Требиње и предложио је да се по повратку у логор завучемо у вреће и мало одспавамо. Нешто нам је тај приједлог  одмах легао на срце! Истина, опрезније смо силазили низ сам очњак врха,  али кад смо  се дохватили оне „вучје“ падине, јурцање низ њу  било је неодољиво загријавајуће.

Наравно, успорила нас је само жудња-за-глечером Вучјег зуба, коју је мушки дио екипе прешао опрезно, а Милијана и ја рубом, преко камења и шибља.  Слетили смо за око сат времена до оне логорске ватре коју је Џоџо разбуктао, презалогајили и завукли се у вреће, обасјани тим Сунцем које смо жељно чекали. Ма чисти ужитак, ништа мање…

Пошто смо мало одспавали, слиједили су доручак и паковање, али нам се није ишло из Доброг дола. Само смо сједили на сунцу и  упијали ту доброту… Нешто нам се није  журило. Нити нас је страшило пјешачење до Убала по тропској врућини. Тако то бива кад се заједнички доживи тако диван успон.  Додирне Пуноћа. ЧујеТишина која је  прати. Кад осјетите савршен тренутак. Па га продужавате, продужавате, продужавате… 

 

Извјештај саставила: Весна Кешељ

 

 

 

 

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.