Истини за вољу сви смо се макар једном запитали што се наше друштво зове Вучји Зуб, откуд смо баш зубићи, евентуално пише ли се са ије или је. Док се неко није досјетио приче о коњској вилици и повукао паралелу између ње и изгледа врха којем ћемо овај пут писати хвалоспјеве, и разјаснио недоумице. Добро, не баш хвалоспјеве, али свакако му вриједи подарити коју лијепу ријеч.

Само да нас вријеме послужи. Да ови црни облаци не пљусну на нас и прије почетка. То је на планини скоро немогуће предвидјети. Докопаћемо се врха ако не будемо много зановијетали, а ево и сунце помаља. Нико није рекао наглас, али смо у себи вјероватно сви то помислили. Поготово имајући у виду да Орјен подсјећа на неког приповједача који обожава драматичне перипетије. Таман тамо гдје очекујеш тачку, он стави запету и издекламује: „Чекај, ово ти још нисам показао!“ 

То јутро смо најприје прошли путељком препуним врло крупних шишарки, расутих по земљи. Ако подигнеш главу уживаш у зеленим, једрим врховима дрвећа, али ти то ускоро скочи на нос, јер нема ништа лакше од извртања на оваквом терену. Вријеме и није толико вруће, не може ни бити међу стаблима која су навикла да их вјетар шиба и олуја бије. Онда под сунчевим жаром усправно, гордо стоје, пркосећи небу и плавети која им се заједљиво смијеши. На влажном тлу нађе се и понеки цвијет. То планинско цвијеће одувијек је на извјестан начин било чудно. Замисли да чекаш да сунце скрије нека кривина или да се савијаш у шибљу…

У путу свраћамо на Велико Окно. А тамо, ни мање ни више, него брдо снијега.  Хладан вјетар  се пробија кроз камене блокове, таман ко да сва ливада иза нас није ни постојала. Ваздух и атмосфера се упоредо мијењају, а тло постаје каменитије и стрмије. Није ни чудо, јер нам је врх на дохват руке, а докле год нам поглед сеже из облака и магле вири неки врх. Јастребица, Велики Кабао, Штировник, Калупна греда. На 1805 метара и тренутак у којем сакупљамо сву енергију потребну за издржавање атмосферског притиска до наредног доласка ту. У једном даху. Повратак је могао да се претвори у праву драматичну перипетију да је фамилија Медвједовић била на окупу. Овако је биланс окршаја био: један на смрт преплашен – медвједић и 7 зубића којима треба већа диоптрија.

Докотрљали се до Пирине пољане мало бјежећи, помало скакућући, понегдје трчећи. Мина, Медо и Леотар, вјерни ушати, полијегали – ћуте и мирују. Неко гања лептире, они пак ко помахнитали скакућу на све стране. Иза камере неко лежи на травнатом тепиху, неко звијера унаоколо, неко се храни чоколадицом, бомбонама, небом, миром и осталим животно важним намирницама. Или камером телефона хвата облаке. Углавном, свима је заједничко да мреже на телефону немамо, што ће рећи да и ове у глави немају потребу да се нешто много састају. Чисто, и метафорички и буквално.

Хелена Брајић

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.