Са првим јутарњим зрацима, сада већ објеручке пожељеног октобарског сунца, корачамо стазом поплочаном жутим јесењим значкама. Свјежина јутра се неосјетно увлачи под кожу, таман толико да плућа агонију звану маске окончају срећно.
Тако почиње наизмјенично низање слова на првом поглављу планинарске приче. Упутили смо се, дакле, ка првом одредишту, а за новог другара наше надвијене љепотице ти Студенци значили су отприлике ништа. Али ипак ходам, ослушкујем, упијам све што запара ту јутарњу тишину и размишљам како и куда наћи понеку пречицу кад су ме мокре чарапе већ на самом почетку бојкотовале.
Назире се ускоро мекана површина, обгрљена високо надвијеним стаблима букве. Мислим се – Боже, само природа може сачувати љупки, зелени покров изнад својих створења. Са њега се неуморно слијевају капи кад год чија рука потражи ослонац на глаткој површини стабла тих бијелих дивова. У сусрет нам стижу успони, клизав терен, стабла која треба опкорачити, сунчанице, пећине, док све прожима, чини се већ устаљена шала да медвједи сигурно марширају.
На екрану паметне справице, која овога пута вјерно преузима одговорност да забиљежи и сачува љепоту за којом људско око овдје и не мора трагати, огледа се пољана са хиљаду и једном нијансом зелене боје. Тек тада се преда мном указао значај онога назива са почетка, тек када је поглед на Калупну греду десно и Штировиник тик испред мене постао стваран. Извирио је из пукотине суровог камена и шћућурен цвијет, прави правцати цвијет, и сав одважан научио нас да у својој љепоти постоји и траје, ма гдје му је било суђено да никне. А било је, на срећу, баш ту гдје остаци снијега из дубине вртача и камених бунара воде битку са хладним, разасутим каменим блоковима.
Поглед и жеља сезали су даље одатле, па је тијело измигољило ка висини. Пут нам није утабан, одмјеравамо сваки корак прије него што чврстину замијени одроњени камен. А са једне стијене, готово као штит, своје је широке гране развила муника. Човјек осјећа да све оне у својој снази и чврстини воде разговоре са нама који чежљиво дотле стигнемо, сматрајући се дужним да бдију, и са посјеченим врхом, и са сасушеним животом.
Колико успон даље расте, срце не престаје своју бјесомучну игру. Све до Калупне греде, кад пред уморним оком избија плаветнило. Стопио се узбуркани, плави Јадран са небеским сводом. Први пут ми се у глави јавља мисао да ми се облаци на леђа спуштају, да на мене мотре Вучји зуб и Субра, па тако у центру пажње урањам у тишину која се разлијеже.
Када смо се дочепали Штировника, пољуљана читавим пространством под ногама, негдје далеко на истоку видим вјетрењаче, док се начичкани ваздушасти облаци њишу, величанствени сами по себи.
Крај авантуре се не назире, приче такође, а крајњи домет ових невјешто срочених реченица јесте спознаја да смо несразмјерно мали спрам моћи природе, а да нас, у исто вријеме, само она може окријепити. Чувајмо је, јер и она беспоговорно то чини за нас.
Хелена Брајић
фотографије: Анкица Барзут, Крсто Дурсун и Игор Шкеро
0 коментара