Њено височанство – Субра. Љепотица коју окружују и чувају момци врхови. Ловћен је пажљиво мотри с једне стране, али браћа Вучји зуб и Велики Кабао из њене породице Орјен су ту, близу ње и љубоморно пазе на своју сестру која је исувише лијепа да би је испуштали из вида. А ми, зубићи враголани, не би били ми, да се не усудимо прићи овој красотици како би мало више очијукали с њом и упознали све њене тајне које невјешто скрива. Овај пут смо јој пришли чак са двије стране. Подијелили смо се у двије групе тако да ова дјева није могла да одоли добро осмишљеном нападу те нам је брзо испричала све о себи, а нас је та прича толико очарала да смо се опет и по ко зна који пут заљубили у њу.
Осамнаест зубића кренуло је тог јунског јутра из правца села Врбањ, а нас троје походило је Субрину јужну страну од девастираног хотела у мјесту Борићи па преко Планинарског дома За Вратлом. Већа група ја имала прилику уживати у успону са погледом на чувени Субрин амфитеатар, a како изгледа успон са те стране можете прочитати у извјештају из 2011. год. на линку https://www.vucjizub.org/izvjestaji?offset=1306151880000 Тамо је Субра много сурова и ћудљива, ал’ тако вам је то са надалеко чувеним љепотицама – оне имају своје бубице. Зато ћемо се овај пут бавити њеном питомијом страном, оном окренутом према мору и мирису борове приморске шумице којом је мала група планинара започела успон. Ако желите упознати љепоте ове стране Орјена, на путу Требиње-Херцег Нови скрените лијево у селу Камено на локални асфалтни пут који води за село Убли. Послије неких 5 км стижете у мјесто Борићи гдје смо се ми паркирали и започели пјешачење.
Макадамски путем можете стићи до планинарског дома ”За Вратлом” за неких 40 минута хода, али је оку угодније одлучити се за ”Старчевића серпентине”, пјешачку стазу која ће вам пружити много прилика да уживате у крајолику. Стаза је грађена 2011. и 2012. године напорима планинара ПК Субра из Херцег-Новог, а састоји се од чак 13 серпентина на крупном сипару и неколико одморишта и видиковаца. Добрим дијелом стаза води кроз букову шуму, а овај пут нас је дочекала са обрисима магле који су се провлачили кроз њене крошње и намјештали нам кадрове за добре фотографије, пуне мистике, а и романтике.
При изласку из шуме дочекује нас планинарски дом ”За Вратлом” на 1160 мнв. и нека позната лица, па чак и стари пријатељи те нас сусрет с њима обрадова. Ту правимо паузу, домаћини нам показују дом, а нашем одушевљењу оним што видимо нема краја. Надамо се да ће ускоро и наш дом на Ублима бар упола тако добро изгледати и бити функционалан.
Настављамо даље према нашем циљу кроз Каменску раван, Дубоки до и његове чистине, ливаде и камењаре до љетне колибе Мандића. Цијелим путем уживате у одличном погледу на врх Субру тако да је лако оријентисати се. Констатујемо да оно што сигурно фасцинира планинаре на овој дионици су одличне маркације, брижљиво планиране и оцртане, тако да нема шансе да залутате осим ако сте баш неки екстремни занесењаци J Успут смо срели и почетнике маркираоце који су управо полагали испит из маркирања планинарских стаза. Тешко ће наћи боље мјесто за обуку са тако добрим примјерима маркираних стаза, стога похвала планинарима маркираоцима из ПК Субра.
У подножју Субре, а у близини колибе породице Мандић постоји и чатрња са ледено хладном водом, те ту правимо паузу како би се окријепили. Ускоро улазимо у ријетку шуму, гдје нас изненади оглашавање црне жуне, највеће птице из скупине дјетлића. Сво троје смо се умирили да је не би уплашили, а Славенко се пришуњао и својим објективом забиљежио доказ да смо је видјели.
Настављамо даље и наилазимо на упозорење о технички захтјевнијој дионици. Нисмо могли ни уснити какво нас одушевљење ту чека. Субрини платои тј. камене громаде које су испресијецане шкрапама и пукотинама указаше се пред нама попут тепсије лоше изрезаних обланди. Красотица Субра нам је, ето, спремила и колаче али се мало заиграла у резању J Скачући са једне ”обланде” на другу, наравно с опрезом, уживали смо у том феномену и откривали разно биље и цвијеће које расте у самим пукотинама попут стјеновитог звонца и модрог ласиња. Све су то Субрини украси и накит који ова дјевојка не зна да сакрије. Мада нам је умало сакрила мунику која расте одозго на доле у Драговој јами, вјероватно бјежећи од сунца, те једну подврсту планинског божура за коју смо сазнали да је и ендемска. Поред Драгове ту је и Николина јама, дубока 188 метара, а поглед у њено гротло без дна вам леди крв у жилама.
А Субра као и свака красотица зна да ”баца и неке искре” тако да смо у њеним камењарима пронашли и уломке и груменове кремена забодене у кречњачку стијену које су наши преци некад користили за паљење ватре и припаљивање шкије. Тако бар каже Славенко J
Субра ће вас мајчински заштитити и од олује и сваке непогоде јер у својим њедрима крије природно склониште тј. наднешену стијену коју смо угледали при успону на врх покрај једне падине. Увијек је добро знати да оваква мјеста постоје јер у планини никад не знате кад вам може послужити.
Међу околним шумарцима надвисила се и најистуренија карстна плоча, импозантна и нестварна, а позната као Вилино гувно ( 1579 мнв). По легенди ту се ноћу окупљају виле да би играле коло и ако би неки мушкарац заноћио и обрео се на Вилином гувну, оне би га у коло смотале и нико више не би чуо за њега. Вјероватно су и те виле Субрине старије сестре које је попут браће брижљиво чувају од удварача J
И коначно стижемо на сами врх Субре (1679 мнв) гдје нас чекају зубићи, њих 18, пристигли са сјеверне стране планине, из правца Врбања. Уписујемо се сви заједно у свеску, сликамо за фото архиву нашег друштва, а успут се кријепимо и разним ђаконијама. Дан је лијеп уз угодан повјетарац. Облаци се ниско и брзо премјештају преко падина околних врхова тако да уживамо у призорима, који су, како неко рече, сигурно украдени са омота млијечних чоколада.
Велика група доноси одлуку да већина њих повратак организују тако да наставе упознавати Субру и са њене јужне стране те у једном даху открију све тајне враголастог цуретка. Тако за њих овај дан остаје упамћен као кружна тура и незаборавна авантура.
Напуштамо дом породице Орјен док се завјеса вечери полако спушта. А Субра? Та заводница се вјероватно уређује пред огледалом хоризонта како би што љепша дочекала ноћ и своје сестре виле и по ко зна који пут заиграла коло у које нипошто не смијете ући. А ако се ипак задесите ту, усудите да завртите тај рулет и уђете у свијет митских бића, будите поздрављени од свих ”зубића” уз наш традиционални поздрав ”Да смо здраво!”
Ана Влатковић
0 коментара