Ремек дјела природе

Пише: Милосав Миле Пикула

''Шта ћеш горе виђети, забога. Горе нема ништа'', одвраћа ме старац, који сједијаше на згодну камену изнад свог катуна под стијенама Волујака, да се не верем уз голи гребен из питоме горске долине.

Идем баш зато што нема ништа и што се ништа не може видјети. Највише се види одакле се најмање гледа и највише чује кад нико не збори. Старца су године савиле. Види се да копни. Копни и велики намет изнад долине. Копне оба, старац од година, намет од јулског сунца. И оба ће у земљу. Земља за свакога нађе мјесто.

Падоше ми на ум ове старчеве ријечи кад смо пошли из Требиња на висије Црне Горе. Десетак планинара омамљени оним што требају да виде, а не иду ни у Рим ни Мадрид ни Париз. Нећемо ићи путевима, но путањама, једностопицама, преко коса, гребена и кланаца.

Шта су уз пут видјели вазда су причали они који су ишли, онима који ће тек ићи или неће никако, свеједно. Мало ко се вратио с каква пута да што није корисно видио, запазио или научио.

Имао је право покојни Трифко Ћеклић из Површи (горски крај између Гацка и Невесиња) што се похвалио својој други Шешлићуши како је велику корист видио, да га не би корила што је читав дан издангубио у борачком селу Плочнику:

''Виђек данас велики изум, нијесам џаба прово читав дан у Братића. У велику дрвену бачву ставе згодан трн и свака кап воде слије се низ гране трна док бачве трускају на дрвенијем колима. А ми док доћерамо с Коритнице бачву воде третина се излије''.

Тако и ми не радисмо, него гледасмо шта чини рад а шта нерад. У сам залазак сунца разгледамо с Васојевића кома, једног од више комова на знаменитим Комовима, оно што је створено радом неба и земље. Питоме долине Васојевића натрпане маглом. Изгледају као џиновски незавезани арари, вуном препуњени. И збиља, некад у нека времена, можда боља или можда гора од ових данашњих, али сигурно другачија, напунила би се бар једна долина вуном од стада расних оваца која су се гостила свакојаким травама по бескрајној трпези Комова. Пјевало се: ''Комовима овце пасу, чини ми се говеда су''.

Сутрадан је сунце преспало, а киша и магла подраниле. Чекамо док мало посустану и киша и магла. Остависмо шаторе да кисну, а ми се склањамо у еко (еколошки) катун, само стотињак метара ниже. Неколико бунгалова ушушкано уз шуму одмах испод нас. Шума је застала у ширењу непосредно при врху дугачке заравни Штавна. Тако  с обје њене стране, као да се заморила журећи из дубоких вала и овдје заспала. Еколошки катун подигнут је донацијом "USAID- а". Поштено је донатор распоредио новац. Мора нешто и планини да припадне.

У еко-катуну зготовише нам качамак. Ми ово јело радије називамо пура. Неко млад и невјешт запита шта се у пуру ставља. Пјесма каже: ''Фина ли је кукурузна пура кад се у њу кајмака нагура'', објасних му.  Наједосмо се, рекао би неискусан овом јелу, као да  неће за два дана огладњети. Али није тако. Пура привидно добро напуни куљу, али брзо је испразни. ''Таман ко да је ђаво у дробу једе'', што би рекао исти онај Трифко из гатачке Површи. Ако је и еколошка није домаћа. Не виђесмо како је справи кувар што је овог дана радио у кухињи еколошког катуна. А и ко би га гледао. Боље да га нијесмо видјели. Кад је ико видио да у овим горама и свим крајевима црногорским и херцеговачким мушко готови пуру.

Да смо некад свратили у катун под било којим комом и Васовјевићким и Кучким и Љеворечким пуру би зготовила домаћица, у повећем котлу напуњеном кукурузним брашном. Потурила би дрвену чинију на синију, салила у чинију два шкипа кајмака и све истресла у котао. Планинка једра и румена мијеша да не пригори. Засукана ланена кошуља до лаката. Дрхће котао. Њишу се вериге, складно и ритмично. И планинка њише, а има и чиме. Складна игра котла, верига и набреклих планинкиних груди.  Овако и еко-катун и еко-пура само изазваше жал за оним чега нема. Не може донација, ма колика и ма чија, надомјестити оно чега нема.

Кад је киша мало посустала кренусмо. Не да нам образ да слажемо кому Кучком (2487 м) и кому Љеворечком (2469 м). Морамо испунити лањско обећање да ћемо опет доћи. Зато једни пођоше на Кучки а други на Љеворечки ком. Снама бише и Подгоричани, одлични планинари – алпинисти. Они сви пођоше на Кучки ком.  Нијесмо их питали, али мора да су им преци били Кучи. Ђе, јадан, да Кучи иду на Љеворечки ком. Имају они свој Кучки, височији 18 метара. Нас тројицу што пођосмо на Љеворечки ком прати киша и по изласку из шуме на чувени комски превој Љубан. Газимо до појаса високу траву. Израсла, а таласа се као море. Још је погони питомина настала испод торова некадашњих катуна.

Указаше се четири катунска објекта још цијела. Само им покоја шиндра с крова помакнута. Зарасли у трави, очајавају у самотињи. Али, мало наниже, испрсила се стасита и умивена кућа, одмакнута, као ''виђена ђевојка'' од старица које јој се диве и жале за својом младости.

Склонисмо се под надстрешницу, загледани у Љеворечки ком кога је обавио на врху густи прамен магле. Учини ми се као моћни паша, надувен од претилости, румен као рак, а стегнут широким турбаном чији крај није подавијен у круг него виси и замахује на све стране, па кога стиже тога и ошине.

Све до под сами врх оштрог Љеворечког кома мислио сам на оне који су на коњима изгонили товаре грађе да подигну катун, расипали живот по овим горама. Шта би помислили да виде овако сазидане колибе које ни капи млијека немају, ни груде сира и, што је најгоре, ни жива чељадета. Људи клече пред колибом а нико их нема позвати да се огрију и понуде оним што се затекне у колиби. А затицало се вазда пуних мјешина сира и скорупа, два реда шкипа на полици, у свако доба спремни да се салију и подутуре сваког добронамјерника. Чинило ми се да оба она точка зашкрипаше од стида, као некад од терета. Само сад им шкрипа сјетна и пригушена као глас у занемогла старца. И кућа или колиба, како год да је назовемо, оста тешко постиђена. Учини ми се да рече: ''Браћо, опростите, таке су прилике, одосте испред куће и гладни и хладни. Откако је прије три вијека подигао ови катун напокојни Шћепан Мартиновић, виша нас срамота не уби. Никад нико гладан и неогријан није отишао испред овога катуна''.

Заборавио сам општа размишљања док смо миљели уз клизаве, опасне стијене испод самог врха Љеворечког кома. Та се иста размишљања вратише кад поново дођосмо у питомину подножја овога љутог Кома. Комови су намргођени, вазда озбиљна лица, као јунаци из старих пјесама. Они су, чини се, одбјегли од Проклетија, од свих Динарида.  Остао им је траг у виду великог превоја Царине, као траг неког џина. Туда су се истисли као вуци из чопора и осамили заувијек. Разгалило нас је у повратку шаљиво правдање Воја Бабовића, чувара еко-катуна Штавна, зашто се није оженио:

''Ја сам Куч. Родитељи су ме вазда савјетовали да од незнана зеља боли глава, па сам морао да чекам прилику из племена Кучи. Не нађох је, јер су у Кучима све Кучке, па остак момак довијека .''

У сами сутон прешли смо од превоја Трешњевик испод Комова, преко Андријевице и плавске долине до долине Грбаја. Овђе је човјек занесен погледом из подножја шиљатих врхова Проклетија једнако као и са самих врхова. Нигдје тако, па чак ни из алпских долина, не дижу се врхови вертикално и поносито као да је само њихово небо према коме су се винули. Магла час открије врхове, час само мало заврне застор па бјецне врх као оштрица ножа.

Магла и вјетар приредили су манекенску смотру за нас. Попут витких манекенки укажу се врхови у дефилеу испред нас. Мало заплешу, открију своја витка и поносита тијела и опет нестају иза завјесе. Дефиле се смјењивао све док ноћ није пала на долину.

Проклетије и Албанци називају Проклете планине (Bjeshket e Nemuna)То им је име можда и било прикладно због тешког живота у њиховим њедрима, али не приличи стасу десетина шиљатих врхова преко којих се овај масив планина пропео у небо.

Како географи кажу, Проклетије су, као и Алпе, ''накупнине'' на крају и почетку Динарида, јединственог планинског система насталог набирањем, усљед дејства афричке плоче, која се подвлачи под европску. Такво дејство природе извајало је ремек дјела изложена на сталној поставци. Поставка је вјечно отворена. Само је небо надгледа. Али, требају године да се сви експонати завире. Око четрдесет планинских вијенаца, а у сваком вијенцу десетне, под небо извинутих, фигура вазда чекају посјетиоце.

И јутро је освануло под маглом и кишом. Једна наша група, што се спремала у поход на други крај Динарида-Алпе, вратила се у Требиње, а друга је продужила да упозна и долину Рапојана, увучену иза Вусања, посљадњег насеља према Албанији и полазишта на успон на Маја Језерце. Због магле и повремене кише морали смо одустати од пењања на Маја Језерце, највиши врх Албаније. У замјену за пропуштано, гледали смо што смо могли и посјетили врхове које смо стигли. На крају смо били задовољни оним што нам је било суђено да видимо више него да смо успјели освојити Маја Језерце.

Али освоји нас љепотом околина Гусиња. Најприје, чувени Алипашини извори. Шикљају врела испод големог масива проклетијског који попуњава простор између рајских долина Рапојана и Грбаја. Ту су нанизани врхови Каранфили са познатим појасом Везирове браде. На изворима велика, складно сазидана млиница. Три бадња преливена водом. Млиница постала ресторан. Не производи хљеб него га троши. Све што људи створе траје донекле. Само што природа створи вјечно остаје. Алипашини извори једнако теку и пуне Плавско језеро. Не брину се да ли су на њима млини или ресторани. Њихово је да теку.

Остависмо возило пред разваљеном караулом разваљене Југословенске Народне Армије, код посљедних кућа Горњег Вусања, према граници албанској. Вријеме гради вријеме и разграђује све што је људском руком створено.

Али зато дјело природе је вјечно, а такво једно је само стотињак метара испод карауле. Рјечица Грља као да се хтјела из љутих Проклетија отиснути у свијет, некуд далеко, у сиње море. На путу је дочекала каменита главица, као стражар, испред проклетијског масива. Ријешена и одлучна да се отргне од Проклетија направила је грло у стијенама и савладала препреку. Ово грло треба виђети да човјек осјети упорност природе, али и радост којом вода у грло ускаче само да би отишла даље.

Овдје у Вусању живе само Албанци. И да нијесам знао, сад бих знао по јеном детаљу. Иде једна млађа породица, муж, жена, двије дјевојчице и син. Очигледно на ливаду да купе сијено. Сви носе дрвене грабље или виле, а само син, са свега пет-шест година, гвоздене виле. Народ од традиције и на њиву иде традиционално. Па и ако је најмлађе дијете, мушко је и треба да носи најопаснију алатку. Од малена се учи суочавању са опасношћу. Они неки други модерни народи, са једним или двоје дјеце у породици, не би се усудили дати гвоздене виле у руке дјетету ни од десет година.

''Куку, просуће дроб, ђе даде виле дјетету'', чуо сам од Илинке са требињских   Зубаца, удате у Новом Саду, како кори мајку што је дала виле унуку, жељном физичког посла.

Успут према Плаву, чудили смо се колико је модерних и великих кућа, нарочито око Гусиња, затворено, а ограђено тврдим оградама. Много је људи овог краја у далеком свијету. Они желе да покажу своју моћ, али и приврженост завичају, модерном кућом која умјесто њих бива у старом крају.

Не чудимо се Плавском језеру, као огледалу Виситора и врхова Проклетија, него као непресушном извору моћног Лима. Лим има довољно воде, али је као заробљеник ограничен у својој слободи. Не извире из утробе планине као друге ријеке него истиче из језера. И не увире у Дрину као некад, него се губи у рукавцу Вишеградског језера. Зато љут, као пас кад се пусти из вежња, зна необично подивљати и носити све пред собом.

Долина Лима, распукла као зрела воћка. У ово доба, по Видову дану, окићена зеленилом и питома. У Мурину, раскрсница пута за Пећ, преко Чакора, опомену нас да није вазда овако питомо и зелено. Грћући намете на Чакору током дуге зиме многи су изнова проклињали већ проклете Проклетије.

Одвојисмо се од и задивљујућих и застрашујућих Комова и Проклетија и нађосмо у срцу питоме и заталасане Бјеласице. Она није никакав сродник ни Проклетијама ни Комовима, као ни већини црногорских планина. Њено поријекло је вулканско. Благог је рељефа, одјевена шумама и пространим пашњацима, а окићена језерима, као красна дјевојка ђерданима.

Труп јој је темељит и једар, а врхови као главе израсле из неког вишеглавог створења. Црна глава, Зекова глава и Троглава, распоређене су на трупу планине, тако да се видици са њих шире на све стране свијета. Зекова глава, чини се из даљине, има рог, прав и снажан као у огромног носорога.

Но, то је телевизијски предајник, претворио питому Зекову главу у наказу. Мирна и уљудна Бјеласица се није бунила да јој прашњави друм избразда лице све до врха Зекова глава. Није се мрднула ни кад су јој на врх главе поставили рог, неприличан за ћарно лице.

У сутон смо изнад Пешића језера, углављеног између двије главе Бјеласице-Црне и Зекове. Око, тамнозелено и продорна погледа. Само се не зна којој глави припада. Прегазисмо велики дио пашњака. Нигђе стада, нигдје цуре Раде. Оста само пјесма: ''Бјеласицом пасу стада, чувала их цура Рада''... Скијашки центар Језерине са низом жичара, гледано са Троглаве, у ово доба, личи на узметнуто кљусе, које чека да ко наиђе и помогне му да се устане да душу не испусти.

Заноћисмо у планинарском дому ''Врањак'', Планинарског друштва ''Бјеласица'', подно Троглаве, на 1720 м висине над морем. Сами смо с домаћином дома, уљудним Веселином Меденицом. Као у својој кући. Наши смо, вели, осјећајте се као код куће. Изнесе домаћу питу с бијелим мрсом и пуну теглу кисјелине. Куд виша част.

''Срећом, има ође близу ови катун, па ми је згодно'', вели.

На жалост и Бјеласица не могаше да задржи катуњане. Мало ко оста. Нема довољно овчијих зуба, па слојеви траве нарастају као да се стере један по један зелени тепих.

Преспавасмо у дому као најугледнији гости. Свак у посебној соби. Мирисна дрвена конструкција планинарског дома и рески ваздух ујутру нас учинише орне да обиђемо  бар један врх Дурмитора. Не би било људски посјетити толико врхова црногорских а не свратити на Дурмитор. То је најугледнији домаћин од свих гора Црне Горе. Подупирач неба и ослонац земље црногорске.

Кад од Мојковца сврнусмо у кањон Мораче ћутасмо и гледасмо. Ту се нема шта рећи. Све је рекла природа, а говори и сад док се опрезно возимо према Ђурђевића Тари.

Чувени мост на Тари, у Ђурђевића Тари, дјело је људских руку, али се тако стопио с природом да би човјек рекао да га је природа и створила. Стоји на табли да га је пројектовао Мијат С. Тројановић, а извођач био Андоновић, А.Д. Али, споменик је народ подигао приликом обнове моста 1946. године, не њима него Лазару Јауковићу који је срушио дио моста 1942. године по наређењу Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије, за вријеме треће непријатељске офанзиве.

Народ је оставио све своје послове и морао на обнову моста. Морао је и да подигне споменик ономе ко је срушио дио моста. Шта би радили да није био срушен.

Ведрина и добар видик на хоризонту учинише нам задовољство да са дурмиторског врха Савин кук  (2313 м) разгледамо небо из подножја, а земљу са висине. Још док смо се пењали уређеном стазом, заустављали су нас погледи на Језерску висоравн у коју су као дијаманти уграђена језера Вражје, Рибље, Пошћенско... Црно, ограђено шумом, види се само са врха. У тамној шуми и вода језерска је тамна, па изгледа дубоко до утробе земље. Стаза на Савин кук је направљена почетком двадесетог вијека да би на врх могао изаћи краљ Никола Петровић. Не зна се да ли је имало ишао пјешке или је нека мула липсала док је изнијела отежалог краља. Данас се може и жичаром до под врх, на љековиту Савину воду. Кад се написмо с мале чесме овог необично високог извора огладњесмо, па се одмах увјерисмо да дјелује брзо.

Испод подножја Савина кука стадо од седамдесетак оваца из Пошћења. Чобанин ме увјери  да има врло мало стада не само у Пошћењу него у цијелом крају. Оста ми нејасно откуд онда скоро испред сваке куће на прилазу Жабљаку табла с натписма да се продаје домаћи скоруп и сир. Како разазнати који је домаћи, а који страни. Присјетих се мостарске Тепе на којој је сваки сир био с Горанаца (село западно од Мостара, познато по добром сиру), а сваки кајмак гатачки. Бар су их тако називали. Али, није сваки Никола Тесла, нит је сваки Милош Обилић. И овдје на Дурмитору јунаштво и чојство, старе црногорске одлике, потиснула је трговина.

Дурмитор ништа не може потиснути. Вазда исти, подупро небо и украсио земљу. Пркосан какав је вазда и био. Пркосни су вазда били и људи које држи на својим падинама. А имали су чиме и пркосити освајачима и душманима. Звецкаше им ланци робовски у прохујалим вијековима, али се у њих не дадоше везати.

Пркоса има и данас у овој генерацији. Али то није тај пркос. То је, највише, пркос што имају овакве дарове природе. Али тог пркоса морају се ослободити. Туристима се не пркоси, но поносно и сусретљиво показује оно што је природа подарила.

У повратку милом Требињу обрадова нас нови друм од Дурмитора до Шавника. Изгледа као нека испружена дугачка и црна змија измиљела из легла у масивном гребену што раздваја питому висораван испод Дурмитора и шавничку котлину. А легло пута је красан тунел испод гребена, освијетљен и прав, па и не изгледа да се улази у тамну утробу земље, него на неку свечану писту што води у амфитеатар за скупове умних глава. То је амфитеатар у коме је припремљен творац нашег језика да исклеше слова и ријечи тврда и постојана као околно стијење.

Учини нам се да је постојбина Вука Караџића овим путем прогледала у свијет у који је Вука давно послала, не да донесе него да створи. И природно је да је наш језик исклесан из стијења херцеговачког, а данас црногорског, свеједно. Језик је најтврђи ослонац човјека а камен најчвршће дјело природе.

 

С ВРХА У ПОГИБИЈУ

Дуже почивасмо на врху Васојевића кома, опијени оним што очи виде, све док се сунце не сави у постељу између два шиљца на западу да и оно почине. Тек у повратку загледали смо двије мермерне табле. Једна казује да ја покојни Паја Милошевић пошао са Комова и остао на Хималајима, а друга да је то превој Вера Винцек. Вера је на овом Кому погинула, а Паја са њега пошао у погибију. Планина и даје и узима. Ко више даје више и узима. Можда се ништа скупље не плаћа него погледи са тешко доступних планински гребена и шиљаца. Кога једном  очара оно што види са висија горских, пати за виђеним све дак му се поново не укаже тај исти видик. Развије се љубав, а она је и радост и патња.

 

НА МАРТИНОВИЋА КАТУНУ

У мислима, успавани кишом што поиграје по крову надстрешнице, прену нас звоно невелика стада. Раскротило се стадо у изобиљу трава. Иза куће већ пристиже чобанин, без торбе. Изашао само мало да повири стадо. Колиба му је иза једног рустена буковине одмах преко главице. Бранко Нововић, с 58 година, крепка стаса. Може још добар душак, да се одупире Комовима. Поносита држања. Ни киша ни изгубљени посао у изгубљеној фабрици машина ''Радоје Дакић'', нијесу га покуњили. Као да зна шта нам је мило чути, каза: ''Има само још неколико катуна. А некад, некад... главе су падале око испаша. Притисле би овце све Комове, игла није имала ђе панути''. Каза и како има два сина.

''Дођу на дан-два мјесечно, празније тораба, а оду пуније. Нек су само живи и  здрави. Ја ћу се с мојом другом издизати ође још коју годину, ако буде здравља''.

Објасни нам и да је на овом Мартиновића катуну сазидао викендицу, испред које сједимо, потомак катуњана Мартиновића.

''Лијепо и знано ово уредио'', примијети Мићо.

''Зна' би и ја, бога ми, да ми је паре'', потцијени Бранко власниково знање.

Бранко нас је звао, док се прегулио, да свратимо код њега и да не идемо на висију по овој киши.  Ипак кренусмо на врх кад преста киша. Оде и Бранко у катун, вели, да се мало окријепи, дако ће му овце најавити и без њега. Оста ова викендица до појаса каменом украшена, а од појаса све бором и јеликом. Пред вратима уз зид  прислоњена два стара дрвена точка с волујских кола. Сад у старости почивају. А доста их је јада и убило стењући и шкрипећи под пуним колима сијена из Краљских бара.

Posted on July 20, 2012 .