Бјеласица, зелена, питома и тиха, поред осталих црногорских горостаса некако нам се увијек измицала, као да нас није могла дозвати и показати све оно због чега је зову принцезом.
И дође тај дан. Нас осморо је поранило из Требиња, а да није било мото-сусрета и концерта до касно у ноћ, било би нас и много више. На одредиште, ски-центар „Колашин 1600“, стижемо након 200 километара вожње. План туре био је пролазак вршним гребеном планине који повезује врхове Троглаву, Зекову главу и највиши врх Бјеласице – Црну главу.
Искористили смо жичару за превоз до врха Троглава како бисмо имали довољно времена да планирану руту пређемо полако и уживамо у дивном дану.
Шетња од 12 километара, са укупним успоном од преко 500 метара, није представљала никакав терет у односу на оно што смо могли доживјети у овом царству које пружа спектакуларне видике, а под ногама нуди најљепши тепих од планинских трава. Горска језера била су још један магични зачин у овој планинској конзумацији.
Први пут смо љети заголицали Бјеласицу, а надамо се да ћемо то чинити редовно и убудуће.
Доносимо вам фотографије и неколико видео-записа. Нахраните очи. 😊
Да смо здраво!
Игор Шкеро
0 коментара